Spinoza je jedan od najvažnijih Delezovih sagovornika, jedna od njegovih najsilovitijih inspiracija, jedan od onih filozofa koje je Delez čitao s takvom strašću da posle knjige o Spinozi ni Spinoza više nije bio isti. Delezova ideja u jednakoj meri je genijalna, smela, drska, neobična: Spinoza se, do sada, čitao kao racionalista; hajde da ga čitamo kao empiristu. Posledica takvog preokreta perspektive jeste preobražaj uloge, mesta, odnosa i vrednosti supstancije, njenih atributa i njenih modusa. Ako se supstancija po (pra)starom filozofskom običaju razumevala kao ona nepromenljiva suština, dok su atributi i modusi ono što supstanciji, kako se to kaže, pridolazi, ako je supstancija imala neupitnu vrednost u odnosu na to kako se izražava – jer supstancija je jedna, a izraza te supstancije može biti bezbroj – posle Delezovog čitanja supstancija i izrazi supstancije najednom menjaju mesta i supstancija postaje ono što se da razumeti samo kroz svoje izraze. Izraz, najednom, više nije izveden, već on jeste sama supstancija.
U gustom, minucioznom izvođenju koje poštuje najbolje običaje strogog filozofskog izraza, Delez ispisuje možda i najbolje čitanje Spinoze u istoriji filozofije. Jer, za Deleza Spinoza nije antikvarna vrednost, već filozof koji živi, koji diše punim plućima (samo ako umemo da čitamo).
