Iza esejističkih pokušaja, opita, skriva se nešto radikalno apstraktno, što nas povlači uvis, da bi nas potom (jer ko visoko leti, nisko pada!) hitro bacila u čeljusti konkretnog.
Kandid je na kraju istoimenog Volterovog romana u dva navrata izjavio da „treba da obrađujemo svoj vrt“. Ovo se može ponoviti i za vrt srpske misli, ali ne tek stoga što, kako veli Turčin u Kandidu, „rad od nas odbija tri velika zla: dosadu, porok i bedu“, nego što je narečeni vrt deo naše tradicije pa njegovim negovanjem dajemo svoj prilog svetskoj misli i ujedno doprinosimo izgradnji našeg identiteta.
„Averinceva odlikuje sjajno, izvorno poznavanje patristike; vrlina, danas sve ređa u istočnoevropskoj nauci, gde se iz ideoloških razloga, nepotrebno, a veoma štetno, zanemaruje svetootačka i uopšte crkvena tradicija u idejama i umetnosti – kao da to nije neotuđiva kulturna baština evropske civilizacije.“ (Akademik Dimitrije Bogdanović)
Kapitalno delo koje nudi celovit uvid u pravce kojima se ide ka savremenoj evropskoj intelektualnoj istoriji i omogućava izučavaocima da uoče ključne odnose unutar te istorije.