Već petstotina godina zanimanje za Makijavelija ne jenjava, što je već dovoljno da svrati pažnju na Firentinskog pisca. Ali u onoj meri u kojoj se Makijaveli vraća antičkim uzorima da bi, zapravo, bolje sagledao situaciju u Firenci svoga doba (početak 16. veka), u toj se meri Milenković vraća Makijaveliju da bi, odmaknut od sadašnjosti, u izoštrenoj makijavelijevskoj perspektivi, pokušao da zahvati sadašnji trenutak. Ne samo da se sličnosti između Firence iz 1512. godine (pad firentinske republike) i Srbije iz 2012. godine (uzurpacija petooktobarske republike) pokazuju frapantnima, nego se upravo Makijavelijevom pojmovnom aparaturom daju pouzdano zahvatiti i artikulisati savremeni politički i filozofski fenomeni. Tamo gde je republika srušena ili uzurpirana, propast je, pokazuje Milenković na Makijavelijevom tragu, neminovna kako za vladara-uzurpatora, tako i za državu.
U svom povratku Makijaveliju autor nastoji da pokaže kako je makijavelizam mit kojem Makijaveli daje ime, ali da sam firentinski majstor ne odgovara profilu makijaveliste – dakle nekome ko ne bira sredstva da bi vlast osvojio i ko se ne obazire ni na kakve civilizacijske ograde da bi na vlasti ostao – već je, naprotiv, jedan od najživljih, najgorljivijih i svakako najlucidnijih zagovornika republike. Jer republika demokratskog tipa je, izvan svake razumne sumnje, najbolji politički poredak koji je čovek, do sada, uspeo da smisli.
