Umetnost je, za Krstajića, stvar izmišljanja, fikcije, i kao takva je plod mašte ili uobrazilje, sna. U tom smislu ona jeste fantastika. Ali je fantastika i stoga što se u svetu koji ona prikazuje javljaju neuobičajene stvari i događaji, koji se ne mogu razumeti kao deo prirodnog poretka stvari. Štaviše, on takođe veruje da je i sama (prirodna i istorijska) stvarnost fantastičnija od svake fantastike.
Pri tome je umetnost neizostavno povezana sa lepotom. Krstajić uzdiže lepotu do kulta, mada se u njegovim radovima pojavljuje i svet za koji se nipošto ne bi moglo reći da je lep. U prozi srećemo likove koji su i fizički i duševno ružni, čak nakazni. Ima toga i u njegovom slikarstvu. Stene su ponekad metalno hladne, a drveće i granje zlokobno i preteći zgrčeno, poput udova veštice. Lepota je u umetničkoj izvedbi.
Lepota je opet nerazdvojiva od ljubavi. Krstajić neprekidno traga za lepotom, a to znači i za ljubavlju, kako u životu tako i u umetnosti. On pripada redu ljubavotražitelja. Čitavog života piše priču o ljubavi. Njegovi prozni tekstovi mogli bi se sabrati u jednu knjigu pod objedinjujućim naslovom Ljubav.
