Ničeov Zaratustra IV

„Zbilja, kako da održite vezu sa htonskim božanstvima, sa svojom krvlju, svojim tlom, ako ste tikva bez korena, otrgnuti od svega? Prošlost – čitava prošlost – zaista i jeste zemlja; utonula je u zemlju, kao što tvrde priminitivni. Preci, oni koji su živeli u vremenu alcheringa, spustili su se pod zemlju, a njihov narod mora ostati u tim predelima jer tamo može da bude u dodiru s njima – tamo i nigde drugde. Za pripadnike tog naroda to je tako očigledna istina da oni čak i ne sanjaju da odu u neku drugu zemlju: time bi izgubili dodir sa tim duhovima pa bi im oni naškodili. Žene bi pohodili pogrešni predački duhovi, pa bi deca imala pogrešne duše. Oni ne mogu da žive na teritoriji drugog plemena – to je sasvim nemoguće. Mogu živeti samo tamo gde su se pod zemlju spustili njihovi totemski preci. To je večna istina, i ko god se o nju ogreši primiće pogrešne predačke duše, pogrešne uticaje. Izgubivši korene, izgubivši instinkte, takvi narodi svedoče kopnjenju i neprirodnom izopačenju svoje civilizacije. Oni pate od veoma izražene disocijacije između svesti i nesvesnog. Nesvesno je sa precima, tamo dole u utrobi zemlje, dok se svest svodi na glavu što stoji na dvema nogama i neprestano maršira okolo u stanju strahovitog nemira. To je nemir naše epohe, našeg grčevitog traganja – traganja za izgubljenim predačkim telom, za predačkim instinktima. Oni se, međutim, mogu pronaći samo na mestu gde su se preci spustili pod zemlju.“