Moderni čovek je, još pre dva veka, osvojio slobodu: da bira sebi norme i da upoznaje svet ne brinući šta su o tome rekli stari. Ali, zar neće morati da plati cenu za tu slobodu? A ako želi da je sačuva, hoće li morati da se odrekne opštih vrednosti, života u društvu, koherentnog i odgovornog ja? Šta, dakle, činiti?
Suočeni sa ovim surovim izborom, ljudi su osmislili više strategija. Strategija humanista sastoji se u očuvanju dragocene slobode, a da se ipak ne odreknemo vrednosti, društva i sopstva. To je, barem, njihova opklada i nju ovde izlažem, oslanjajuçi se na misao velikih francuskih humanista, od Montenja do Konstana, preko Rusoa. Ljudsko postojanje kod njih liči na onaj „nesavršeni vrt“ o kojem govori Montenj: ono nije ni potpuno determinisano silama koje je stvaraju ni beskrajno poslušno pred voljom moćnika. Ono je mesto na kojem učimo da od prolaznog načinimo večno. Na kojem se slučajnost susreta pretvara u životnu nužnost.
