Na hadžiluku

Grigorije Božović će, uz neke ranije objavljene priče, početi da negde od 1923, a naročito od penzionisanja (1927), stvara svojevrsni album pravoslavnih hramova i portreta uglednih sveštenika i monaha. U tome se on uzdigao iznad svih srpskih pisaca. Niko od njih nije ušao u više pravoslavnih hramova i ostavio pisano svedočanstvo o tome, ničija ruka nije uzela blagoslov od više duhovnika, nijedan od srpskih pisaca nije ostavio toliki broj književnih portreta (u pričama i putopisima) sveštenika i monaha. Većinu ovih junaka Božović je lično sreo i upoznao, u pripovetkama njihov portret vaja i mašta, dok su u putopisima potpuno verodostojni. Njihovi portreti su upravo onakvi kakve ih Božović literarno izgrađuje, a poznati arhimandriti kao da su odbegli od fresaka sa zidova svojih manastira.