Svako ko je u Skrjabinu video genijalnog kompozitora morao je a priori da pretpostavi koliko je on i dubok mislilac. Ipak, za njegovog života samo mali broj njemu najbližih ljudi bio je u izvesnoj meri upoznat sa njegovom filosofskom misli, a samo jednoj osobi, njegovoj drugoj ženi, bili su neposredno poznati njegovi filosofski tekstovi; ona ih je brižljivo skrivala od tuđih pogleda. Ideja da ih objavi pripada meni, i tek posle dugih kolebanja Tatjana Fjodorovna Šlecer-Skrjabina dala mi je svoj pristanak. Smatrao sam važnim da prikupim i iznesem u javnost zapise njegovog duhovnoumnog stvralaštva, ne samo zato što je, odvijajući se u grudima jednog te istog duha, ono nesumnjivo napajalo i usmeravalo i njegovo muzičko delo, te i u tom smislu može u izvesnoj meri da služi kao komentar tog stvaralaštva, već i zato što mi se činilo da je ono u najvećoj meri izvanredno samo po sebi, nezavisno od toga kakvu je ulogu imalo u odnosu na Skrjabinovu muziku.
Ako je tačno da je svaki genijalan čovek manijak jedne velike ideje – a ja mislim da je to tačno – onda je Skrjabin bio jedan od takvih ljudi. Još kao dečak nosio je u sebi, kao zametak ploda, kao klicu ideje koja obuhvata svet – ideju osećanja, ideju htenja, koju je tokom poslednje dve godine svog života smatrao sazrelom u sebi i koju je hteo da izrazi u svojoj grandioznoj Misteriji. Saznati tu ideju, kojoj je bio posvećen čitav život tako velikog čoveka, saznati je u potpunosti, u njenom postepenom razvoju, važno je za svakoga i, mada je ona u Skrjabinovoj muzici ostvarena, naravno, najpotpunije, važno je da sagledamo i taj crtež ideje, koji predstavljaju njegovi zapisi. Moj cilj je bio da je predstavim u originalnim dokumentima, u neku ruku kao biografiju te jedinstvene, apsolutno lične i duboko intimne Skrjabinove misli. Najvažnija karika u tom lancu – razume se, jeste poslednje jezičko Skrjabinovo delo, tekst za Uvodni čin. Istorija ovog dela baca svetlost na celokupan tok Skrjabinovih misli; zato se činilo korisnim da tekstovima prethodi izvanredan uvodni članak Borisa Fjodoroviča Šlecera, koji je on ljubazno napisao za ovu knjigu. Same zapise izvukao sam iz Skrjabinovih svesaka pod ličnim nadzorom Tatjane Fjodorovne, kako uz njenu svesrdnu pomoć, tako i uz pomoć Borisa Šlecera. Dnevnici su pisani uglavnom olovkom, mestimično veoma nerazgovetno, reči često nisu bile dovršene, znakova interpunkcije, osim tačaka, uglavnom nije bilo. Ovde se pravopis rukopisa reprodukuje tačno, ali su u tekst, da bi čitanje bilo lakše, uneti standardni znaci interpunkcije; izuzetak predstavlja jedino Uvodni čin, u kome je poštovana i punktuacija autora, tačnije – njeno odsustvo.
Mihail Geršenzon
