Iza esejističkih pokušaja, opita, skriva se nešto radikalno apstraktno, što nas povlači uvis, da bi nas potom (jer ko visoko leti, nisko pada!) hitro bacila u čeljusti konkretnog.
Srpska filosofija imala je u prošlosti dva velika početka – istočni (srednjovekovni) i zapadni (moderni) – i u okviru njih neke manje. Posle ratnog društveno-političkog prevrata [1945], marksizam je postao državna ideologija, a marksistička filosofija je marginalizovala sve druge. Ova knjiga posvećena je upravo tom novom početku u istoriji srpske filosofije.
Naš davnašnji utisak da su Kišova beletristika i esejistika prožete filosofijom, zapravo je posledica prisustva određenih metafizičkih tema, o kojima je tako često govorio u svojim intervjuima. On je, međutim, ovim temama pristupao na način umetnika, književnika, „pučkog“ a ne profesionalnog filosofa. (Ilija Marić)
Srpska filosofija ne postoji u jačem smislu, kao svojevrsna nacionalna filosofija, nego samo u slabijem smislu, kao osobena recepcija filosofskih tokova razvijenijih naroda.