Ivan V. Kirejevski (1806–1856) veoma je značajan ruski mislilac. Bavio se i čisto književnim radom, a i takozvanom filosofskom književnom kritikom, ali je poznatiji kao jedan od utemeljivača slovenofilstva. Filosofski je, međutim, najzanimljivija njegova koncepcija celovitog uma, utemeljena na svetootačkoj tradiciji vizantijskog Istoka, ali istovremeno otvorena i za misaona postignuća Zapada. Filosofska misao Kirejevskog na izvestan je način imala programski karakter za onu rusku misao koja sebe razumeva kao samosvojnu, specifično rusku, i koja je posredstvom Solovjova u punom sjaju zablistala u ruskoj filosofskoj renesansi početkom XX veka. Sada, na početku XXI veka, u Rusiji su se ponovo rasplamsale rasprave o samosvojnosti ruske filosofije, o mogućnosti produktivnog nastavljanja pravoslavno-vizantijsko-ruskog misaonog opita i javljaju se glasovi (Sergej S. Horuži, 1941–2020) spremni da dalje razvijaju ovu liniju. Tako se ponovo aktuelizuje misao Kirejevskog, pogotovo što u njegovim tekstovima možemo naći i reči opreza prema radikalnoj varijanti ovog projekta koja bi išla na zatvaranje u odnosu na Zapad.
U ovoj knjizi sabrani su važniji filosofski spisi Kirejevskog. Posle boravka u Evropi i slušanja Hegelovih i Šelingovih predavanja, Kirejevski piše članak „Devetnaesti vek“ (1832), u kojem je izrazio najviše razumevanja i naklonosti prema Zapadu. Posle ženidbe (1834), međutim, sledi okretanje pravoslavlju („Istorija obraćenja Ivana Vasiljeviča“) i razvijanje ideja slovenofilstva („Odgovor A. S. Homjakovu“, 1839; „Moskovskim prijateljima“, 1847). Svoju filosofski središnju koncepciju celovitog uma razvija u tekstu „O neophodnosti i mogućnosti novih načela za filosofiju“ (1856), koji je trebalo da posluži kao uvod u knjigu o toj temi. Iznenadna smrt od kolere sprečila ga je u toj zamisli: sačuvane su samo pripremne beleške za planiranu knjigu („Odlomci“, 1857).
Od filosofski relevantnih radova Kirejevskog u naš izbor nisu ušli: dva obimna članka („Pregled savremenog stanja književnosti“, 1845. – zanimljiv zbog ideje slovenofilstva; „O karakteru prosvećenosti Evrope i o njenom odnosu prema prosvećenosti Rusije“, 1852, gde iznosi koncept celovitog uma), dva kratka prikaza („Opit filosofske nauke F. Nadeždina“, 1845; „Paskalova dela u izdanju Kuzena“, 1845) i izveštaj o izvesnom Šelingovom predavanju („Šelingov govor“, 1845). U prevedenim tekstovima, međutim, ne samo da su sadržane osnovne filosofske ideje Kirejevskog, već je uočljiva i njihova evolucija od zapadnjaštva, preko slovenofilstva ka koncepciji celovitog uma.
U Dodatku smo preveli svedočenje Natalije P. Kirejevske (1809–1900), supruge Ivana Kirejevskog, „Istorija obraćenja Ivana Vasiljeviča“, koje je zabeležio Aleksandar I. Košeljov, kao i članak Alekseja S. Homjakova (1804–1860) „Povodom ’Odlomaka’ nađenih u hartijama I. V. Kirejevskog“, prvi put objavljenog 1857. godine.
Ilija Marić
