Književni časopis „Misao” 1920. godine širom je otvorio vrata pesmama mlade Desanke Maksimović, koje su nesvakidašnje neposredno i razumljivo progovarale o prirodi, ljubavi, neizgovorenim čežnjama. Danas, u kontekstu srpske književnosti XX veka, pesničko delo Desanke Maksimović zauzima neprikosnoveno mesto.
Desanka Maksimović bila je i pesnikinja rodoljubivog osećanja, filozofskih refleksija, istrajne misaonosti i etosa slobode, dobrote, hrabrosti i odanosti. Njena nesumnjivo velika stvaralačka energija i autentična lirska osećajnost po mnogo čemu su jedinstveni u našoj književnosti, zbog čega se svaki izbor iz njenog pesništva biva nepotpun, jednostran i nepodesan za zahvatanje bogatstva i punoće njenog pesničkog izraza, koji je Stevan Raičković opisao kao stišanu lirsku struju koja sledi svoj zadatak, Ivan V. Lalić kao „delo pesnika koji je u svakom svom trenutku bio autentičan u vernosti prema sebi, svojoj prirodi i prirodi svog pevanja”, čija jednostavna mudrost dotiče retko neposredno.
