Engleska književnost je nesumnjivo bogata romanima. U tom mnoštvu, često među pedeset najboljih nailazimo na malo poznati roman Hadrijan Sedmi. Nailazimo na njega, ali ga ne primećujemo. Kao da je skriven. Gotovo kao tajno englesko oružje.
Osiromašeni crkveni pripravnik, baveći se svakojakim poslovima, od slikanja hrišćanskih prizora, fotografisanja, novinarčenja, izmišljanja raznih tehnoloških naprava, neprestano veran istini do te mere da nije bilo onoga koga njegova istinoljubiva postojanost ne bi uvredila, i otuda, međutim, uvek napušten, varan, gladan, a ipak istrajan u svojoj veri, i to tako tokom dvadeset godina, taj je lik zapravo, u znatnoj meri, svojevrsni autoportret samog pisca.
Radnja romana koja se potom odigrava predstavlja, po svemu sudeći, idealizaciju piščevog života. To je takoreći ispunjene piščeve želje da mu naneta nepravda bude ispravljena i u neku ruku nadoknađena time što će biti ozabran za papu. U stvari, onoliko koliko je roman bizaran, ni sam njegov autor nije manje, podjednako svojom ličnošću, kao i svojim životom, neubičajena osoba i otuda je među istraživačima postao kultna figura, i na njega se gleda kao na autora ne tek ekscentričnog nego genijalnog dela.
