U izdanju Hrišćanskog kulturnog centra dr Radovan Bigović i Zepter Book World objavljen je srpski prevod dela bivšeg Arhiepiskopa kenterberijskog Rouena Vilijamsa Dostojevski: jezik, vera i književnost (izuzetan prevod delo je Angeline Mišine i Pavla Raka; izvornik: Rowan Williams, Dostoevsky: Language, Faith and Fiction, Continuum, London, 2009). S obzirom na to da sam i sâm potpisan kao glavni i odgovorni urednik izdanja, nalazim da je donekle neumesno da čitalaštvu ponudim klasičan prikaz i preporuku ovog dela, te stoga iznosim nekoliko razmišljanja u potpunosti inspirisanih ovom izuzetnom knjigom.
Premda njegovi radovi do sada nisu bili prisutni u našoj bogoslovskoj javnosti (izuzetak je, koliko mi je poznato, tekst „Hrišćanski identitet i verski pluralizam“, objavljen u Bogoslovlju za 2005), verujem da autora ne treba posebno predstavljati. U pitanju je svakako jedna od najznačajnijih ličnosti anglikanske tradicije i kulture. Njegovo interesovanje za istočnu crkvenu i duhovnu tradiciju, naročito rusku, a u tom kontekstu i Dostojevskog, nije izuzetak, već konstanta.
U delu Dostojevski: jezik, vera i književnost Rouen Vilijams daje niz učenih i dubokih razmatranja dela velikog pisca koja zadiru u bogoslovske, filosofske i književne probleme. No, osnovna orijentacija dela jeste bogoslovska. Sozercavajući Dostojevskog, Arhiepiskop Vilijams nam objavljuje savremenu bogoslovsku paradigmu, modernu i istovremeno duboko predanjsku. Književnost Dostojevskog se u svom bogoslovskom značenju projavljuje kao svojevrsno proroštvo, a ključ za njegovo razumevanje je ljubav prema čoveku. No, nikako ružičasta ljubav, već ljubav neprestano suočena sa ognjem sumnje i onim dubinski demonskim u čoveku. Uobičajeno poimanje odnosa vere i sumnje, ali i onog demonskog, nužno se menja u susretu sa ovakvom vizijom.
Dostojevski propoveda sumnjom: naime, vera ne samo što ne isključuje sumnju, vera je podrazumeva. Sumnja je neprestano preispitivanje. Neprijatelj vere zato nije sumnja, već lažna vera, a lažna vera je vera u lažne bogove, vera u idole. Sumnja je tako, kao oružje protivu idola, neophodna veri. Idole stvara odsustvo preispitivanja, i nema te tajne koja se u odsustvu preispitivanja ne bi pretvorila u zlatno tele. Preispitivanja vere u ognju čoveštva, u ognju ljudske nemoći, u ognju greha i zločina, u ognju pokajanja, u ognju dečije suze… A sumnja Dostojevskog je toliko duboka i iskrena da dopire do najdubljeg mraka ljudske samoće koji jače i smelije od ičega svedoči neophodnost vere, daleko od svih idola srca i razuma. Zato je za Dostojevskog potpuni ateizam, kako kaže Arhiepiskop Vilijams, poslednja, naglašavam i neophodna, stepenica ka istinskoj veri. Nema istinskog osana, da parafraziram pisca, bez ognja sumnje.No, danas malo ko želi sumnju; danas malo ko želi sumnju, pa zato danas malo ko istinski i veruje. A ne sumnjamo, ne preispitujemo se jer se opravdano bojimo da će preispitivanje srušiti sistem koji funkcioniše, da će nas odvesti u ništavilo, ili bolje, da će nam pokazati kako smo ništavilo. Stvari tako stoje jer je naša javnost koja se pretvorila u našu jedinu stvarnost, političku, društvenu, kulturnu, versku, dominantno zasnovana na onom demonskom po sebi. A u tu sferu demonskog po sebi, iz koga se svaki drugi demonizam rađa, ulazimo kada god se nedostatak identiteta i integriteta, koji se rađaju i oblikuju jedino neprestanim preispitivanjem, pokušava nadomestiti pukim ispoljavanjem volje. Dakle, gola volja koja ustanovljuje istinu, nasuprot božanskoj volji koja je istina jer je život! Tako Dostojevskog čita Arhiepiskop Rouen Vilijams.
prezviter Vukašin Milićević
