Veliko mi je zadovoljstvo da napišem predgovor za srpski prevod Dokinsove zablude, dela koje se pojavilo na vrhuncu debate o „novom ateizmu“ i racionalnosti religioznih uverenja. Ova kratka knjiga bila je prvi značajniji hrišćanski odgovor na kritiku religioznih uverenja i vernika u knjizi Zabluda o Bogu (2006) Ričarda Dokinsa. Moj glavni argument jeste da je Dokins pogrešno protumačio brojne aspekte hrišćanstva i da je svoj napad na religiju uglavnom zasnovao na prevaziđenom i diskreditovanom „ratnom“ modelu odnosa nauke i religije.
Ovaj „ratni“ model odnosa nauke i vere bio je dominantan u zapadnoj kulturi tokom poslednje decenije 20. veka, uprkos sve većem broju naučnih spisa koji su ga podrivali. Verujući da postoji totalna dihotomija između nauke i religije, Dokins tvrdi da pravi naučnik jednostavno ne može da bude religiozan. Ukoliko su nauka i religija u ratu, onda je naučnik sa religioznim uverenjima ili izdajnik ili „umiritelj“. Od 1990-ih godina, međutim, naučna zajednica je raskrinkala istorijsku osnovu ovog mita i pokazala da je reč o društvenoj konstrukciji koja je služila određenim kulturnim centrima moći, tako ostavivši nove ateiste na pogrešnoj strani intelektualne istorije. Ta činjenica je izuzetno važna, s obzirom na to da su mnogi prigrlili Dokinsa verujući da njegovi stavovi predstavljaju budućnost, ali sada shvataju da ti stavovi mogu predstavljati povlačenje u društveno konstruisane „sigurnosti“ minule prošlosti.
Danas je „novi ateizam“ istrošena sila, pokret koji se raspao i izgubio najveći deo akademske kredibilnosti i kulturnog uticaja. Nakon objavljivanja Zablude o Bogu, među Dokinsovim kritičarima našlo se mnogo istaknutih ateističkih filosofa koji su bili zabrinuti zbog štete koju je njegovo resko i površno bavljenje najdubljim životnim pitanjima nanosilo intelektualnoj reputaciji ateizma. Britanski filosof Džon Grej je, na primer, ismevao banalnost, površnost i plitkoumnost Dokinsa i njegovih saradnika koji nisu nudili ništa više od „dosadne reprize viktorijanskih prepiriki između nauke i religije“. U filosofskom smislu, njihovi stavovi se skoro u potpunosti mogu svesti na prevaziđeni pozitivizam; u kulturnom smislu, oni su ignorisali činjenicu da agresivniji oblici ateizma mogu da uzrokuju nasilje i zločine. „Evangelički ateizam je vera da masovno obraćanje u bezbožništvo može da preobrazi čitav svet. To je fantazija. Ukoliko nam istorija nekoliko prethodnih vekova uopšte može poslužiti kao putokaz, onda možemo da zaključimo da bi bezbožni svet bio jednako ispunjen divljačkim sukobima kao i svet koji poznajemo.“
Većina filosofa smatra da Dokinsovi argumenti mogu odvesti samo u agnosticizam, a ne u ateizam, što ga ostavlja u teškoj poziciji s koje ne može da dokaže svoja suštinska uverenja, uprkos zahtevu da njegovi religiozni protivnici prvo moraju da dokažu svoja. Iako su se isprva dopadale mnogim ljudima, sigurnosti novog ateizma su ubrzo bile stavljene pod znak pitanja. Geri Volf, novinar koji je 2006. godine skovao termin „novi ateizam“ da bi opisao mesijanski ateizam Dokinsa i njemu sličnih, kritikovao je njihova pozivanja na sigurnosti koje zapravo nisu imale nikakvo utemeljenje u dokazima. „Prezrivi prema tuđoj veri, zastpunici novog ateizma nikada ne sumnjaju u svoja sopstvena uverenja. Oni su fundamentalisti.“
Ova kratka knjiga pruža prijemčivu i zanimljivu kritiku Zablude o Bogu Ričarda Dokinsa. Nadam se da će biti zanimljiva srpskim čitaocima i da će ih uveriti u razumnost religiozne vere kroz suočavanje sa Dokinsovom kritikom religije.
Predgovor autora
