Vera je, po jednoj od definicija, čin volje i razuma kojim pojedinac prihvata postojanje vrhovnog bića, boga, stvoritelja sveta, poštuje ga i pridržava se zapovesti koje je propisao. Od najdavnijih vremena nametnuto je i pravilo da taj pojedinac, vernik, s bogom ili bogovima kontaktira preko posrednika. Uzdizale su se i iščezavale civilizacije, nestajali su narodi i carstva, ali zastupnici nebeskih sila na zemlji opstajali su u svim religijama, kojih je vremenom bivalo sve više. Tako je i u naše vreme na takozvanim našim prostorima. Biti vernik znači pripadati određenoj verskoj zajednici i priznavati njeno ustrojstvo, odnosno hijerarhiju. Drugim rečima, vera podrazumeva podređenost i pokoravanje ne samo bogu već i ljudima koji su na čelu te zajednice. Stoga većina religija više insistira na formi nego na sadržaju. To bi, najuprošćenije, bila polazna osnova na kojoj slovenački diplomat i naučnik Iztok Simoniti razmatra odnose između triju velikih religija i posledice njihovih sukoba u Evropi, u proteklim vekovima i danas. U osnovi evropske, odnosno zapadne civilizacije stoje grčko-rimska i jevrejsko-hrišćanska tradicija i kultura. Autor insistira na tome da su one nespojive, uprkos tome što više od dve hiljade godina deluju i razvijaju se na istim prostorima i u sličnim okolnostima. Drugim rečima, ona nije amalgam tih dveju kultura već njihova rezultanta. Još manje su spojivi jevrejski Jahve, hrišćanski Bog i muslimanski Alah, čiji sledbenici u drugima najčešće vide bezbožnike, a time i krvne neprijatelje.
Mihal Ramač
