Koliko sam ja mogao da izmerim, ne računajući pauze u dijalogu između Isusa i Pavla, a prema Pavlovom svedočenju u njegovim poslanicama, razgovor je trajao otprilike jedan minut, možda nekoliko sekundi manje. Pa ipak se svet promenio zbog tog jednominutnog razgovora. Bio je to najpresudniji minut u istoriji čovečanstva. Taj minut je obeležio sudbinu nebrojenih miliona ljudi koji će se tek roditi. Nijedan događaj još od rođenja samog Isusa Hrista nije uticao na živote svih ljudi na ovoj zemlji tako snažno kao zapovesti koje su date i primljene u tom jednom minutu…
Neko je rekao da religiozni romanopisac može da bude ‘Božiji lažov’; što će reći da romansiranjem događaja i stvarnosti koji okružuju delić istine, velike istine mogu da budu osvetljene i pokrenute. Nikada nisam niti ću sada tvrditi da sam romanopisac, ali pretpostavljam da je moje pisanje o Pavlu poprimilo taj oblik. U tih nekoliko redova pronašao sam priču koju bih da ispričam, a priča koju pričam povodom tih redova je moja vlastita.
Džoni Keš
Bon Akva, Tenesi, 21. mart 1986.
Moj otac je osećao bliskost s apostolom Pavlom. U mnogim stvarima su bili slični. Pavle je bio pesnik, putnik i vizionar. Moj otac, koji je najveći deo života proveo putujući, držao se svojih ciljeva i hrišćanskih principa koliko god je mogao. Čitao je Pavlove reči kao poeziju, što one i jesu, i nalazio je nadahnuće u njima tokom celog svog života. Osećao se kao da lično poznaje Pavla. Mom tati je Pavle bio mentor, prijatelj i saputnik. Ova knjiga koju držite u rukama je jedna od najvećih vizija moga oca.
Džon Karter Keš, Kao kroz staklo, u zagonetki, maj 2006.
