D. A. Avdejev, moskovski lekar, psihoteraput, profesor i direktor jedinstvenog Instituta za psihičke bolesti, gde se u lečenju pacijenata primenjuje model pravoslavne psihoterapije. Napisao je preko pedeset knjiga čiji tiraž premašuje 1,5 miliona primeraka. Dobitnik je nagrade Čehova za doprinos duhovnom usavršavanju nacije.
Ova je knjiga namenjena širokom krugu čitalaca. U njoj su dati odgovori na najčešća pitanja današnjeg čoveka: šta su psihičke a šta duhovne bolesti; o depresiji, nesanici, strahovima, neurotskim poremećajima, histeriji, bolestima zavisnosti, usamljenosti. Šta je pravoslavna psihoterapija i razlike u odnosu na druge psihoterapijske modele, najčešći problemi dece i adolescenata; kako dopreti do čovekovog srca, recepti za jačanje duševnog zdravlja, hrišćanski odnos prema bolesti.
Ističemo vrednost drugog dela knjige koji se bavi zdravljem ličnosti i naroda i problemima bioetike tj. stav crkve prema mogućnosti zloupotrebe savremenih tehnologija, prekidu trudnoće, problemu kontracepcije, korišćenju donatorskih polnih ćelija i surogatnom materinstvu, kloniranju, transplantaciji organa, eutanaziji, homoseksualnosti.
Jedini način da se izleči bol u duši je pokajanje, koje zahteva izvesnu duhovnu snagu, koju mnogi od nas jednostavno nemaju. To se odnosi i na moje kolege lekare, i zato su rezultati koji se u ovoj oblasti postižu tre nutni. Siguran sam da je psihijatrija po principu „strpite se, sve će proći“ u većini slučajeva nedopu stiva. Kako ženi koja je izgubila sina jedinca da kažem: dišite duboko, opustite se, proći će?! Neće, i ne može proći, ali zato mogu da joj kažem da za Boga nema mrtvih, da je uputim u crkvu gde će učestvovati u bogosluženju, zapaliti sveću, zamoliti da se odsluži pomen za stradalog sina… i tako će njena duša osetiti olakšanje. Znate, smrt je tema koja je u svetskoj medicini i psihijatriji gotovo zabranjena. Nauka je tu bespomoćna. Teške bolesnike bodre rečima: sve će biti u redu, polako… U toj laži čovek umire nepri-premljen, bez pokajanja. A jedna od najvažnijih stvari u životu pravoslavnog čoveka je molitva Gospodu za mirnu smrt i dobar odgovor na Strašnom Sudu. Kad čitamo o smrti svetih ljudi i pravednika, duša se ispunjava milinom, a ne tugom. Moje kolege veoma često liče na ljude koji sede na vreći zlata, a pružaju ruku da im neko da mi-lostinju.
Imaju svetinju pravoslavlja i takveduhovne vrednosti, a traže milostinju: autosugestiju, hipnozu, reinkarnaciju. Ne koriste ono što vekovima postoji.