Danilo Kiš je naš poznati, proslavljani i osporavani književnik… O njemu se raspravljalo kako za njegovog života tako i nakon smrti. Bibliografija radova o njegovom liku i stvaralaštvu je doista ogromna. Ovih dana se, u izdanju poznate izdavačke kuće Bernar, pojavila još jedna knjiga o Kišu. Njen autor je Ilija Marić, naš ugledni filosof, naučnik, prevodilac, urednik, profesor Beogradskog univerziteta; publikovao je nekoliko knjiga i stotinak studija, članaka, recenzija, eseja itd. Našoj akademskoj i široj javnosti je poznat po radovima iz filosofije nauke, istorije antičke, vizantijske, ruske i srpske filosofije, kao i prevodima filosofskih, bogoslovskih i književnih tekstova sa engleskog i ruskog jezika. Iz samog naslova knjige – Beleške o Kišu i filosofiji – može se odmah zaključiti čime se Marić konkretno bavio. Naravno, reč je o odnosu Danila Kiša prema filosofiji. Ono što na prvi pogled nije vidljivo jeste da se Marić pozabavio i odnosom ovog književnika prema religiji, konkretno pravoslavlju, spiritualizmu itd.

Onima koji dobro poznaju opus prof. Marića, a ne poznaju njega lično, može biti čudno zašto je odlučio da čitavu knjigu posveti baš Kišu.

Književnost je oduvek zaokupljala Vašu pažnju. Poslednjih godina objaviliste i niz književno-filosofskih ogleda, a nedavno i knjigu posvećenu jednom našem poznatom piscu – Beleške o Kišu i filosofiji. Zašto baš Kiš?

– Sticajem okolnosti, za Danila Kiša počeo sam da se zanimam još daleke 1972, kao brucoš beogradskog PMF-a. Pročitao sam najpre Po-etiku, zbirku njegovih eseja i intervjua u dve nevelike sveske (I, 1972; II, 1974). Uočio sam da su ti tekstovi prožeti filosofskom lektirom, koja je mene oduvek zanimala, i to me je poglavito privuklo ovom piscu. Ubrzo sam video da su i u nekim njegovim beletrističkim radovima takođe prisutne reminiscencije na filosofeme. Međutim, nisam uvek bio sazvučan sa načinom na koji ih on razumeva ili koristi pa sam pomišljao da bih mogao nešto na tu temu da kažem. A kada se znatno kasnije (1990) u Sarajevu pojavilo troknjižje njegovih Poetičkih spisa (Homo poeticus; Čas anatomije; Život, literatura), a u Beogradu knjiga intervjua Gorki talog iskustva, iskristalisala se želja da o njegovom odnosu prema filosofiji napišem kraći tekst. U toj želji sam se učvrstio tokom devedesetih, kada sam konačno pročitao čitav njegov beletristički opus i ustanovio prisustvo filosofije od Mansarde, prvog romana, do Enciklopedije mrtvih, poslednje za života objavljene knjige. Ali su me okolnosti dugo sprečavale da se prihvatim tog posla. U međuvremenu se pokazalo da je Kiš uticao na mlađe pisce širom bivše SFRJ, a bio je veoma prevođen i na velike jezike. U tom smislu, bio je za našu sredinu, a i šire, značajan pisac, o čemu svedoči impresivna bibliografija iz 2005. njegovih radova na našem i stranim jezicima, s jedne strane, i radova o njemu, s druge strane. Iz te bibliografije, pored ostalog, izlazilo je da o filosofskom aspektu njegove literature, sudeći bar po naslovima, gotovo da nije napisan nijedan članak, a nekmoli monografija. To je bio dodatni motiv. Neposredni podsticaj da ponovo iščitam njegove eseje i intervjue bila je polemika koja se 2005. razvila oko knjige Lažni car Šćepan Kiš Nebojše Vasovića. Tom prilikom su i nastale moje beleške, koje sam desetak godina kasnije pretočio u čitavu knjigu.

Kakav je bio Kišov odnos prema filosofiji?

– Kiš je još od studentskih dana duboko doživljavao izvorno filosofska pitanja – ko smo, otkuda dolazimo, kuda idemo, kakav je smisao našeg postojanja. U svetlu ovakvih pitanja, on je čitavu filosofiju delio na onu koja se bavi metafizičkom tajnom ljudskog postojanja, ljudskom sudbinom, i onu koja se time ne bavi. Njega je zanimala samo ona koja se bavila ljudskom sudbinom. Izgledalo mu je, međutim, da je u našem vremenu tako shvaćenu metafiziku sasvim potisnula nauka. Ostala je na sceni samo naučna varijanta filosofije, koja se ne bavi navedenim metafizičkim pitanjima.

U tim okolnostima Kišu se činilo da se još samo umetnost bavi metafizičkim pitanjima ljudskog postojanja i tako preuzima ulogu koju je ranije imala filosofija. Moj davnašnji utisak da su njegova proza i eseji prožeti filosofijom više je plod prisustva određenih metafizičkih tema u njima. Te teme, međutim, zahvaćene su na umetnički način, što će reći da u njegovim tekstovima ređe nailazimo na filosofiju u užem smislu. A kada na nju naiđemo, ispostavlja se da ona kao takva i nije predmet razmatranja. Razlog njenog prisustva najčešće je taj što potkrepljuje Kišovu književnu praksu. Mada se mogu naći i primeri koji izlaze iz ovog autopoetičkog konteksta.

Svakako je najzanimljivije ispitati na koji način Kišova pojedina književna dela preuzimaju ulogu koju je nekada igrala filosofija, odnosno na koji način odgovaraju na pomenuta metafizička pitanja. Ja sam se, međutim, ovog najvažnijeg filosofskog aspekta literature našeg pisca u knjizi samo ponekad doticao, ali on zahteva zasebno i temeljnije sprovedeno istraživanje.

Recite nam nešto više o sadržaju knjige.

– Knjiga je nastala iz beleški. Mada su pojedine beleške znatno proširene, njihova struktura je zadržana. Otuda i naslov knjige. Naslov takođe upućuje da je knjiga pisana bez većih pretenzija, što je i za očekivati za jedan pionirski pokušaj. Novina koju ona donosi ogleda se, u prvom redu, u otvaranju teme kojom se istraživači do sada nisu eksplicitnije bavili, što je samo po sebi ne samo rizičan nego i zahtevan posao. Profilisao sam i razmatrao neka pitanja. Valja imati u vidu da se Kiš nijednim od njih nije bavio sistematski, nego se uzgred, u raznim prilikama, o njima izjašnjavao. Prikupljanje i sistematizovanje tako rasutog materijala bio je deo istraživačkog rada. A koliko sam uspeo u razmatranju pojedinih pitanja o tome će merodavniji sud dati stručna kritika i čitaoci.

Središnje pitanje kojim se knjiga bavi jeste odnos Kiša i filosofije, pri čemu sam u zasebno poglavlje izdvojio njegov odnos prema Sartru. Dotakao sam se i za Kiša važnog egzistencijalnog pitanja – živeti ili pisati? – na koje do kraja života nije našao zadovoljavajući odgovor. Takođe sam izdvojio i za njega važan odnos pisanja i angažmana. Ispitivao sam i razlog zašto je sedamdesetih godina izbor svojih eseja i intervjua naslovio Po-etika, a osamdesetih Homo poeticus, itd.

 U svojim romanima i pripovetkama Kiš se, prema samorazumevanju, takođe doticao i filosofskih pitanja. U jednima pretežu metafizička pitanja (pozicija jogina, prema rečima A. Kestlera), a u drugima praktična pitanja (pozicija komesara), mada su u svakom delu prisutne obe vrste. Tako u knjigama Psalam 44 i Grobnica za Borisa Davidoviča preteže pozicija komesara, a u ostalim jogina. Ja sam, kao što sam već rekao, ostavio za neku drugu priliku ispitivanje metafizičkih ili pak socijalno-političkih dimenzija njegovih proznih dela. Ovde sam se samo osvrnuo na Kišovo eksplicitno pozivanje u nekima od njih na pojedine filosofeme. Primera radi, u vezi romana Psalam 44 dotakao sam se teme Niče i fašizam, u vezi Grobnice za Borisa Davidoviča razmatrao sam jedan stav Marka Aurelija, u vezi Peščanika nezaobilazan je bio Spinoza, posebno njegova kritika Biblije itd.

Ali sam pre svih pomenutih tema razmatrao Kišov odnos prema religiji uopšte i pravoslavlju posebno.

Kakav je bio njegov stav prema religiji?

– Kišov otac je bio mađarski Jevrejin, koji nije mnogo držao do religije. Majka je bila pravoslavna Crnogorka (= Srpkinja). Sa četiri godine kršten je u pravoslavnoj crkvi. U kući se govorilo isključivo srpski i negovali su se pravoslavni običaji i verski obredi. Sve do svoje šesnaeste godine bio je pravoslavni vernik. Tada mu, posle duže i teške bolesti, umire majka i on prestaje da veruje u Boga koji dopušta da neko takav umire u velikoj patnji i relativno mlad, ostavljajući iza sebe siročad. Postaje ateista, što je saglasno i sa tadašnjim školskim vaspitanjem. Ono što je mnogo kasnije u jednoj pripremnoj skici za priču „Ogledalo nepoznatog“ zapisao za njenog naratora: „Samo što nisam rekao: ’Religija je opijum za narod’“, moglo bi se s razlogom pripisati i Kišu gimnazijalcu. Njegov potonji ateizam, međutim, ne bi se mogao opisati ovom lenjinskom formulom. [Ali je držao da je učenje o zagrobnom životu važan temelj religije. Šezdesetih godina, na primer, započeo je pisanje (nedovršenog) romana na tu temu (Legenda o spavačima), čije su pripremne skice objavljene posthumno u sklopu knjige Skladište. Od svega toga uspeo je da dovrši samo jednu istoimenu pripovetku koja je potom ušla u sastav zbirke Enciklopedija mrtvih.]

Početkom osamdesetih svedok je povratka religioznosti u svetu razočaranom političkim ideologijama koje nisu ispunile svoja obećanja. On je nezadovoljan sobom i postojećim svetom i priklanja se gnostičkoj spiritualnosti, sledeći gnostičku pobunu protiv sveta i njegovog zlog tvorca. Dobri gnostički Bog nije tvorac ovog sveta, ispunjenog zlom. Kiš veruje da nijedna institucionalizovana religija ne može doći do pravog Boga, Boga gnostika. Ali njega u gnosticizmu jedino zanima motiv pobune, a ne i tema Boga.

Vlastita teška bolest, dijagnostikovana 1986, međutim, čini bespredmetnom pobunu protiv sveta i ponovo uvodi temu Boga. Ako ga je majčina bolest na neki način odvojila od Boga, vlastita ga je opet vratila njemu. Kiš je u fazi gnostičke duhovnosti spoznao da (gnostički dobri) Bog nije tvorac zla na zemlji, ali je potom stekao temeljni uvid i da je Bog jedan. Stav da je Bog jedan ovde je ključni korak. Taj jedini dobri Bog morao je, dakle, biti ujedno i tvorac sveta, jer drugog Boga nema. To, dakle, nije Bog gnostika, nego Bog institucionalizovane religije. Tako se Kiš, na samom kraju života, iz ateizma, preko gnosticizma, vratio crkvenoj religiji.

Religija kojoj se vratio, sudeći prema njegovom testamentu, jeste pravoslavlje.

– To je u ovom kontekstu bilo za očekivati. On u religijskom smislu nikada nije bio ni Jevrejin ni rimokatolik. Jedina institucionalizovana religija kojoj je u svom veku pripadao bila je pravoslavlje. Verujem da ovaj okret ka pravoslavlju nije bio spoljašnji, svetovni, nego unutrašnji, duhovni okret. Naprosto stoga što je on bio isuviše čovek duha da bi o tako važnoj stvari odlučivao iz nekog spoljašnjeg razloga. Stoga se ključna promena koja se odigrala na samom kraju života morala ticati ne nekog džentlmenskog duga prema majci ili pravoslavnoj crkvi, kako su neki tumači navodili, nego duhovnog uvida da je dobri Bog ujedno i jedini Bog, onaj koji je i Tvorac sveta. Iz tog je sledilo da to nije Bog gnostika nego hrišćana. U tom slučaju pravoslavlje je bilo njegovo prirodno okrilje, kojem je pripadao u detinjstvu. [Postoji svedočanstvo iz druge ruke, zbog čega se na njega ne možemo s pouzdanjem osloniti, da je Kiš još 1985, dakle pre saznanja o vlastitoj bolesti, govorio o besmrtnosti duše i našem svetoslavlju.] U svetlu ovoga, ne iznenađuje što je u svojoj poslednjoj volji zapisao: „Želim da budem sahranjen u Beogradu, po pravoslavnom crkvenom ritualu.“ Njegova volja je poštovana, a opelo je služio tada episkop banatski Amfilohije.

Na čemu trenutno radite?

– Kao da postoji neka zlobna sila koja uvek čini tako da onaj posao o kojem progovorim pre njegovog dovršenja ne mogu da dovršim. U ovom trenutku radim nekoliko istraživanja uporedo, ali ih, ako mi dozvolite, ne bih pobliže imenovao.

Izvor: Ilija Marić, O filosofima, piscima i knjigama, Beograd: Otačnik 2017.