Iako usamljenik po pozivu, subjekt, nosilac, korisnik poetičnog života voli svečanosti po danu i u snovima kada najdublje spava. One se priviđaju u tamnoj dubini noći po šumskim proplancima ili iskrsavaju po alejama parkova, davno napuštenih ili udaljenih nekim nesmotrenim putnim poduhvatom. Svečanost sačinjavaju ponekad i same dvorane, pune pozlate, oslikanih medaljona i vizija zadržanih na tavanicama da ne odlutaju na nebo. Svečanosti počinju tako što neka svetlost ocrta prostor na kojem se sa raznih strana okupljaju ljudi poznati i nepoznati, od kojih dok trepneš može da postane nešto neočekivano, kao da smo nasumice otvorili stranicu Ovidijevih Metamorfoza.

Miodrag Pavlović