Rađanje Atlantide

Prilikom pregleda zaostavštine Borislava Pekića, nađen je veći broj magnetofonskih traka posvećenih dnevničkim beleškama koje su bile diktirane u magnetofon. One su bile uredno sređene po brojevima, uglavnom sa naznakama godina, smeštene u specijalne pregrade, sa nalepnicama u boji. Etikete su označavale materiju, tako da je većina nosila naslov Dnevnik sa oznakama ružičaste boje, jedan manji naslov Zlatno runo imale su nalepnice zelene boje, a nekoliko naslova, Atlantis i 1999, imale su žute nalepnice, i tako dalje. Magnetofonske trake su malog formata, namenjene diktafonu marke „panasonik“, na baterije, džepnog formata, uvek spremne za upotrebu. Trake su dvostrane, a moguće snimanje na svakoj strani je bilo šezdeset minuta. Od ovog kasetofona pisac skoro da se nije odvajao. Nosio ga je po kući, u bašti (dok je u njoj radio), držao ga je pored kreveta, nosio ga je na izlete i letovanja, da bi u svakom trenutku bio u mogućnosti da izdiktira neku misao, ideju, ili rešenje nekog problema na koji je nailazio prilikom pisanja. Služio mu je umesto beležnice, jer je bio svesan da mu je rukopis prilično nečitak – često ni sam posle nekoliko dana nije mogao da pročita ono što je pribeležio na brzinu. Zapravo voleo je sve mašine, sprave i alatke koje mogu da mu olakšaju rad. U tu svrhu poslužio je i diktafon, jer mu je bilo lakše da izdiktira nekoliko rečenica, nego da nosi hartiju i olovku, pa da na nekom, možda nepogodnom mestu mora nešto da pribeleži. Prvi sređeni tragovi razmišljanja o Atlantidi nađeni su u Dnevniku od 1. septembra 1982. Taj deo je uzet kao uvodni deo knjige, a preuzet je iz Odabranih dela Borislava Pekića, knjiga 12, strane od 627. do 631, budući da je to bila ujedno i piščeva poslednja redakcija teksta. To je istovremeno i jedini deo koji nije „skinut“ sa trake.