Beleške o Kišu i filosofiji

Naš davnašnji utisak da su Kišova beletristika i esejistika prožete filosofijom, zapravo je posledica prisustva određenih metafizičkih tema, o kojima je tako često govorio u svojim intervjuima. On je, međutim, ovim temama pristupao na način umetnika, književnika, „pučkog“ a ne profesionalnog filosofa. Otuda naš potonji uvid da u Kišovim tekstovima retko nailazimo na filosofiju u strožijem smislu. […] Ipak, u većini slučajeva Kiš poseže za stavovima pojedinih filosofa kada razmatra poetička ili pak etička pitanja ili, kako bi on to rekao, kada se dotiče poetike. Pri tome je karakteristično da njega ne zanimaju filosofski stavovi kao takvi, u njihovom izvornom kontekstu i značenju, nego ih uvek koristi kako bi potkrepio ili ilustrovao neko vlastito shvatanje ili tvrdnju. Stoga je unekoliko promašeno ukazivati da stavovi velikih mislilaca na koje se on poziva nemaju uvek značenje koje im on pridaje. On ih naprosto slobodnije koristi za vlastite potrebe, a ne zarad akademske rasprave o njihovom izvornom smislu. (Ilija Marić)